Marks, Kapital i ludost ekonomskog uma

    Byadmin
    In
    Nov 13, 2017
    Comments
    David Harvey je kritičar nečovečnosti kapitalizma. U knjizi 17 kontradikcija na kraju kapitalizma on zamišlja propast sistema, kao što to čine Paul Mason, Žižek i njima slični.David Harvey je kritičar nečovečnosti kapitalizma. U knjizi 17 kontradikcija na

    Svako treće dete u Americi, i dalje najbogatijoj zemlji sveta po velikom kritičaru kapitalizma Davidu Harveyu, živi u siromaštvu. Mnoga od te dece, piše Harvey, žive u „toksičnim sredinama, pate od gladi i trovanja olovom, uskraćuju im se elementarne socijalne usluge i prilike za obrazovanje“. To je proizvod „ludosti ekonomskog uma“.



    Evo i dva rivalska primera. „Gnušamo se društvenih podela, nepravde, nepoštenja i nejednakosti“, objavljeno je u torijevskom manifestu u maju. Već narednog meseca, sve ono čega se vlada navodno gnuša ispisano je vatrom na nebu iznad kraljevske opštine Kensington i Čelsi. Osamdeset ljudi je nastradalo u požaru u soliteru Grenfel. Nedaleko od ruine ovog solitera nalaze se neke od najskupljih nekretnina na planeti.



    Ali to nije važno. „Ekonomija slobodnog tržišta koje funkcioniše u skladu sa ispravno utvrđenim pravilima i propisima najviše je doprinela progresu ljudske vrste“, rekla je Theresa May obraćajući se rukovodstvu Engleske banke u septembru. Grenfel pokazuje da u uslovima kapitalizma slobodnog tržišta, bar one vrste koja je cvetala u Britaniji od početka novog milenijuma, pravila i propisi više ne važe: standarde protivpožarne zaštite deregulisali su novi laburisti. U mandatu konzervativne vlade smanjen je broj vatrogasaca, a budžetski rezovi su ograničili učinkovitost inspekcijskog nadzora i nametnuli štednju zbog koje su u solitere kao što je Grenfel ugrađeni jeftiniji, zapaljivi materijali.



    Ipak, mnogi i dalje veruju u ono što je premijerka rekla u govoru u Engleskoj banci, da je ekonomija slobodnog tržišta „bez sumnje najbolji, zapravo jedini održivi način da se poboljša životni standard svih ljudi u zemlji“. Posle Grenfela, posle decenije sprovođenja mera štednje, uz istovremenu izgradnju luksuznih nekretnina u koje špekulanti ne smeštaju svoje porodice, već samo svoj novac, dok se Britanija bori sa hroničnim manjkom investicija u izgradnji stambenog prostora dostupnog građanima, šta može biti luđe od takve ideje?



    Evo nečega što je bar jednako ludo. Komunistički lideri u Pekingu verovatno nisu planirali spasavanje globalnog kapitalizma od krize 2007-08, ali upravo su to učinili, tvrdi Harvey. Kina je 2008. zabeležila pad izvoza od 30 odsto i izgubila između 20 i 30 miliona radnih mesta zbog kolapsa američkog tržišta roba široke potrošnje izazvanog pucanjem špekulativnog mehura na tržištu nekretnina. „Ljudi bez posla i bez krova nad glavom ne idu često u kupovinu“, primećuje Harvey.



    Peking je na krizu odgovorio velikim infrastrukturnim projektima koji su finansirani zaduživanjem. U Kini 2007. nije bilo brzih železnica, a do 2015. je izgrađena mreža brzih železnica od 12.000 milja. Ali ciklus izgradnje nije mogao da traje večno, pa se Kina uskoro ponovo suočila sa problemom velikih viškova proizvodnih kapaciteta za preradu čelika i cementa, kao i velikim javnim dugom. Tako je započet izvoz čelika po nižim cenama, što je čeličane gurnulo u krizu. Kina je oslabila pozicije industrijskih radnika na drugoj strani sveta, što nije gest proleterske solidarnosti. Proizvodnja čelika u Velsu već je bila ugrožena, a radnici suočeni sa mogućom propašću. Iz krize koju je sam proizveo, kapitalizam je izašao još jači.



    Kakva pouka se može izvući iz kineskog ekonomskog čuda? „Relativni prostori globalne ekonomije se revolucionišu (ponovo!), ne zato što je to dobra ideja, nešto poželjno ili nužno samo po sebi, već zato što je to najbolji način da se odloži depresija i pad vrednosti“. Što je, kad malo bolje razmislite, sasvim ludo.



    Harvey je već dugo poznat kao kritičar nečovečnosti kapitalizma. U svojoj knjizi iz 2014, Sedamnaest kontradikcija na kraju kapitalizma, čežnjivo je zamišljao da je sistem danas ugrožen kao nikada ranije, kao što često čine i Paul Mason, Slavoj Žižek i njima slični. Globalno otopljavanje, uništavanje staništa i prirodnih vrsta, nestašica vode i zagađivanje okoline govorili su mu da je sistem ugrožen. Kao i činjenica da je sve teže pronaći prilike za profitabilno investiranje.



    Ipak, u njegovoj najavi propasti kapitalizma važnija je jedna druga kontradikcija koju on elaborira u svojoj knjizi: fenomen novog otuđenja. Marx je prvi prikazao otuđenje (radnik koji stvara vrednost odvaja se ili otuđuje i od onoga što proizvodi i od stvorenog viška vrednosti koji prisvaja kapitalista). Danas se ne bune samo oni koji nemaju, već i oni koji imaju, bar u zemljama kao što su Brazil i Turska, gde urbana, obrazovana srednja klasa napada režime koji su joj doneli materijalnu korist. Ono što oni žele, smatra Harvey, nije da budu potkupljeni sa još materijalnih dobara – konzumerizmom koji „ograničava i zatvara horizonte ličnog ostvarenja, umesto da ih otvara“ – već da im se vrati izgubljeno dostojanstvo.



    Pomislimo na Sao Paulo, kaže Harvey, grad „čija je ekonomska baza industrija automobila, na ljude koji sate provode u saobraćajnim gužvama izolovani jedni od drugih, na ulice pune otrovnih gasova. Koliko je takva ekonomija nezdrava?“



    Pre gotovo jednog veka György Lukács je tvrdio da kapitalizam opstaje zahvaljujući tome što su ljudi zaboravili na svoje prave potrebe: otuda razlika između onoga što on naziva stvarnom i pripisanom svešću. Čitanjem Harveya stiče se utisak da se jaz između te dve svesti sužava, makar kroz rastući osećaj odbojnosti ljudi prema načinu organizovanja naših ekonomija i društava.



    Od 2008. godine Marxov Kapital se sve bolje prodaje, jer se neki nadaju da će tamo pronaći rešenja za probleme koji nas muče. Moguće je da su mnogi od prodatih primeraka ostali nepročitani, ali namera je bila dobra. Harveyeva knjiga, kao i pola veka staro Čitanje Kapitala Louisa Althussera i ostalih, izlaže glavne argumente i potvrđuje relevantnost Marxovog viktorijanskog klasika za današnji globalni kapitalizam, veoma različit od kapitalizma koji je Marx analizirao.



    Ali Harveyeva knjiga je i kreativna izdaja Marxa. Na primer, Marx je zamišljao (bez ironije, reklo bi se) da je stvaranje novih potreba i želja deo civilizacijske misije kapitalizma. Harvey veruje da je ta beskrajna manipulacija izvor duhovne degradacije, a isto tvrde i jeretički neomarksisti Frankfurtske škole. On navodi primer Netflixa, a možemo samo da nagađamo zašto izostavlja Amazon, Apple i Facebook: „Brze promene stila života, tehnologija i društvenih očekivanja umnožavaju tenzije između generacija, kao i između sve raznolikijih društvenih grupa“.



    Svima nam je poznata nelagoda koju izazivaju brze promene načina života, za koje nam se čini da nemaju nikakve veze sa nama, ali smo prisiljeni da im se prilagođavamo, i po cenu gubitka onog dobra za koje sa zakašnjenjem shvatamo da nije zamenjivo: našeg dostojanstva. Ili kao što Žižek piše u knjizi Manje od ničeg: „Logika razmene ide svojim putem, pleše sopstveni ludi ples, ne obazirući se na stvarne potrebe stvarnih ljudi“.



    Kao nikada do sada, Harveyeva razorna kritika današnjeg načina života dovodi u pitanje uverenje naše premijerke da je kapitalizam slobodnog tržišta najbolje sredstvo za poboljšanje životnog standarda svih ljudi. Zapravo, o premijerkinom „kolektivnom progresu ljudske vrste“ imam mišljenje slično onom koje je Gandi imao o civilizaciji zapada: možda to nije loša ideja.





    O knjizi Stuarta Jeffriesa „Grand Hotel Abyss: The Lives of the Frankfurt School / Grand hotel Ambis: Životi Frankfurtske škole” (Verso) letos smo objavili prevod teksta na Peščaniku.



    Stuart Jeffries, The Guardian, 01.11.2017.



    Preveo Đorđe Tomić



    Peščanik.net, 07.11.2017.

    David Harvey
  • CITYLIGHT