Blogovi / Kolumne

Bosanska priča ispod i iznad 11 000 metara

Danas se na tuzlanskom aerodromu mogla snimiti psiho drama za Oskara.

Prvo se po našem običaju "dopraća i otpraća" 200 ljudi na ulazu, a ti stojiš na 36 stepeni i pokušavaš da nekako izmanevrišeš i ubaciš se unutra.

Kad prođeš tu barikadu i otarasiš se kofera (za divno čudo danas sa sasvim normalnim osobljem) onda ideš kod nadrkane šalteruše na kontrolu pasoša.

E fazon je sad dokazati da je djevojčica pored mene moja kćer. Imam presudu o starateljstvu, ali se njoj ne čita presuda od 5 stranica pa me pita za punomoć. Ja nemam punomoć, jer mi ne treba. Ja sam staratelj i ako imam pasoš znači da sam dobila i punomoć jer bez iste ne bih imala pasoš za dijete.

Onda ne konta kako da poveže moje prezime na pasošu sa onim na presudi o starateljstvu. Da joj pomognem ja joj pokažem potrvdu o promjeni prezimena. Ali potvrda je međunarodni dokument i pisana je na engleskom, njemačkom i francuskom.

Kaže: "Pa ovo je na njemačkom". Kažem: "Pa da, prilagođena osoblju svakog aerodorma."

Izgleda da je to bila ta teroijska šamarčina. Vrati mi dokumenta i, zamisli, zaželi i ugodan let.

Onda ručni prtljag. Skidaj sat, nakit, sve. Zvoni i dalje, Imam pirsing u pupku. Pokaži. Evo! Onda nekakav pred-boarding.

Opet karte, pasoše, sve. Čije je dijete. Moje! Imate li neku potrvdu. Imam šest! Izvolite u čekaonicu. Prostorija 5x5. 180 ljudi unutra. Ima i klima, ali je nemoćna spram 180 živih ludi. Ima nekih 10 mjesta za sjesti. Ostalo stoji. Avion kasni sat i pol. Dakle dva sata smo proveli u toj prostoriji. Nema wc-a jer je to samo tranzitna prostorija. Djeca plaču, mame sjede s njima na podu. Grupa navijača se vraća sa utakmice. Pretpostavljam pijani ili mamurni. Ne obraćam pažnju, Čitam stojeći. Unna sjedi na podu i piše dnevnik (prokleti avion kasni, proklete bebe vrište, prokleta baba psuje, svi smo se prkleto usmrdili :))). Jedan iz navijačke grupe reče prilično glasno: kakav si ti Bosanac, nemaš bosanski broj. Na to drugi odvraća: nisam ja Bosanac, jeb´o ti Bosanac majku. I dosta te je više. Ne mogu te slušati od sinoć. Šta se praviš mangup?! Guraju se, padaju preko žene sa bebom koja sjedi na podu. Obezbjeđenje sve to mirno posmatra i bori se samo da ne dozvoli majci da izvede dijete u wc. Na to je nekoj babi u crnini izgleda puk´o film.

Poče da viče: vidite li vi moju robu? Ja žalim! Vi nemate duše! Počeše nekakve opaske na nacionalnoj osnovi (tu smo inače najtanji i strašno nam je kratak fitilj). Neki lik kaže babi da zeveže dok još može. Baba zaveza. S tom veselom družinom sada treba ući u avion i provesti sat i pol na 11 hiljada metara.

Ugodan let!

autor: Alisa Iburg za Bihacity

Bihacity